Svi živi Srbi, ali i oni koje je zadesilo bratstvo i jedinstvo, prošli su školu nemuštog jezika. Mnogi su mislili da tako treba, a samo su se malobrojni otimali nastojeći da se otrgnu zlu. Jednom od njih, profesoru Dragoljubu Petroviću, palo je u deo, ko zna zbog čega, da javno zastupa "oštećenu stranu". Profesionalno se baveći jezikom i školom, jednostrano se dopisujući sa nekima od onih koji su nas uspešno vukli za jezik, pišući o svemu tome po raznim dnevnim i periodičnim glasilima, istupajući na brojnim otvorenim tribinama ili "posvećenim" skupovima, on je nastojao da istinu o onome što nas je snašlo iznese na videlo; nešto zbog škole, nešto zbog jezika, nešto zbog srpske opsednutosti jugoslovenskom mišlju, a ponajviše zbog sopstvene odgovornosti za opstanak maternjeg jezika svojih sunarodnika.
U knjizi koja je pred nama našlo se tek sedamdesetak tekstova, pisanih od samog kraja šezdesetih godina pa sve do naših dana. Najveći broj njih je objavljen. Uz većinu tekstova naznačeno je kada i gde su štampani, za neke je navedena samo adresa primaoca.. Sada, mnogo godina posle, čini se ipak, da su svi ovi tekstovi pisani o nama i za nas, ali da nam se sve to vreme činilo da je sve to naslovljeno drugome i da se sve to odnosilo na neku drugu školu i neki drugi jezik. Valjda je i moralo tako biti, jer bili smo naučeni da umesto maternjeg jezika koristimo jezik nemušte škole.
Sve to, kao jedno izuzetno svedočenje o srpskom posrtanju, možemo najzad da pročitamo odjednom i sa povećim zakašnjenjem, ali biće da nam vreme još nije isteklo.
